АУТОР: Рајко Раонић
DOI: 10.46793/GP.1501.61R
САЖЕТАК:
Од када се појавила потреба за човековим радом на планети земљи људи су прибегавали томе да свој радни однос јасно дефинишу, а све са једним циљем да на одређеном послу-радном задатку буду сигурни и да на тај начин обезбеде како своју, тако и егзистенцију своје породице. Да би у тој жељи успели, прибегавали су разним методама како би сведочили лојалност послодавцу. Еволуцијом радног права и самог радног односа један од најподеснијих метода везивања радника-запосленог јесте свакако уговор о раду, који своју пуну експанзију добија почетком ХХI вијека. У данашњем систему радних односа, уговор о раду је постао мјера и симбол индивидуалног успеха. Најчешће предвиђене форме уговора о раду су уговори којима се предвиђа могућност закључавања истог у форми на „одређено вријеме“ и „неодређено вријеме“. Уговор о раду у форми на „одређено вријеме“ јесте један од најчешће закључиваних уговора о раду и исти је ороченог, временски уговореног карактера, док уговор о раду предвиђен у форми на „неодређено вријеме“ није временски ограничен и исти се може једино раскинути-престати уколико постоји сагласност обје стране. Како се успех и развој државне економије и развијености огледа у што мањој незапослености, свака држава тежи ка томе да та цифра тј. проценти буду што мањи, а како су уговори о раду у директној вези са запосленошћу, то је заправо један од кључних разлога актуелности ове теме по мишљењу аутора. У раду аутор ће анализирати и дефинисати неке од услова и института који претходе „трансформацији“, као и институт „трансформације” уговора о раду и приближити под којим условима се исти активира у Црној Гори.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
радни однос, уговор о раду, уговор на одређено време, уговор на неодређено време, трансформација уговора о раду.