Идентитетске промене; српски језик и књижевност у доба транзиције стр. 89-98
АУТОР: Јован Пејчић
Е-АДРЕСА:
DOI: 10.46793/ZIP21.089P
САЖЕТАК:
Рад се бави почетним кругом историјског осветљавања српске књижевности од најстаријих писаних сведочанстава до средине XIX века. То је период дуг седам деценија. Формирање књижевне историографије код Срба почиње, наиме, са Доситејем Обрадовићем (1803) а заокружује се Историјом српске књижевности Стојана Новаковића (1871). Ради се о кретању националне историографске мисли од ини цијалних потреба и идеја до изградње оквира који ову мисао омогућује као науку.
У раду се, с једне стране, именују и описују прекретне (одлучујуће) тачке заснивања српске књижевне историографије. На другој страни, приказују се извесни персонални моменти карактеристични за њено успостављање и даљи развој. Утолико, истраживачка пажња усмерава се прво на проблем преласка, односно преображаја старе српске књижевности у нову, а потом на трагове и факторе ванкњижевног, идеолошког утицања на правац и исходе књижевноисторијских и националнокултурних подухвата Лукијана Мушицког, Лазара Бојића, Јована Суботића, Јована Ристића, Стојана Новаковића.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
српска књижевна историографија, персонално начело формирања и развијања идеја и метода, Лукијан Мушицки, Лазар Бојић, Јован Суботић, Јован Ристић, Стојан Новаковић.
ЛИТЕРАТУРА: