АУТОР(И): Јелена Арсенијевић Митрић, Јана Алексић
О ТЕМАТСКОМ БРОЈУ ИДЕОЛОШКИ ОКВИРИ КЊИЖЕВНОСТИ И КУЛТУРЕ
Идеологија, како у свом негативном, тако и у неутралном значењу, има дугу традицију у друштвеним и хуманистичким дисциплинама. Појам се најчешће везивао за марксистичку критику (чији је један од проминентнијих представника Ђерђ Лукач) и Алтисерову теорију идеологије и државних апарата. Несумњив је значај Грамшијевих заточеничких размишљања о културној хегемонији и улози интелектуалца у друштву. Не треба сметнути с ума ни учење истакнутог мађарског социолога Карла Манхајма, према чијој пионирској социологији знања, идеологија представља егзистенцијално условљено знање, односно мишљење. С друге стране, на тековинама „критичке теорије“ неомарксистичке Франкфуртске школе почивају и многа савремена тумачења духовних и друштвених процеса у обликовању културе.
Алтернативну концепцију идеологије понудио је Пјер Бурдије, чији појмови друштвеног и културног капитала подстичу боље разумевање динамичних друштвених односа и позиција, а појам социокултурног поља служи за формулисање стратегије за стицање симболичког капитала, као и поприште борби за идеолошку превласт између ортодоксе и хетеродоксе. Посебан допринос промишљању идеологије на свој апартан начин дао је Мишел Фуко формулисањем концепта моћи и поретка дискурса. Марксистичке поставке извршиле су јак утицај на Фредрика Џејмсона и Терија Иглтона. Тако, на пример, Иглтон разлучује опште од ауторске и естетичке идеологије ради описа како литерарних, културних, тако и општих облика производње, а тиме и репродукције друштвено-историјских система. Проблему идеологије у књижевности и култури посветили су пажњу и многобројни представници феминистичких, родних и културних истраживања књижевности и културе (новог историзма и културног материјализма, на пример), али и постколонијалних студија, који испитујући и проблематизујући форме доминације у различитим културним структурама, и сами бивају проносиоци одређених идеолошких ставова.
Идеологија се најчешће сагледава као систем политичких идеја, принципа и друштвених идеала који репрезентује поглед на свет одређене друштвене групације, изражава њене интересе и потребе, подстичући је на политичко деловање ради освајања или очувања политичке и културне хегемоније. Чињеница је да је у нашој савременој историји премрежила културне и естетске активности и на локалном и на глобалном плану, упркос ентузијастичним прогласима о „крају идеологије“ након пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза. Како на прелазу неолибералног капитализма у посткапиталистичку еру начини финансирања научних истраживања условљавају производњу вредности и извођење знања, усаглашавајући га са логиком тржишта, сведоци смо да у новонасталој размени понуде и потражње знања и вештина теорија све више попушта под малигним насртајима идеологије. Тако се, у осцилацији између тотално и вредносно неутралног појма и појма „који вреднује“, овај ниво свести наметнуо као предзнак готово сваког појединачног или групног мишљења у друштвеним и духовним наукама који генерише значења, хабитусе и подстиче активности. Овде би ваљало поменути превласт материјалистичке у односу на есенцијалистичку анализу уметности, за коју се, са становишта постмарксистичке методологије, здушно залажу Етјен Балибар и Пјер Машери.
С обзиром на друштвено-историјска искушења на нашем терену, како током екстремног XX столећа, тако и у првим деценијама новог миленијума, приметан је снажан идеолошки уплив у различитим културним и уметничким слојевима и концептуалним сферама. Легитимним се зато чини напор уочавања дистинктивних елемената али и подударних тачака политичке и културне идеологије, а, понајвише, како се те компоненте рефлектују на књижевност као вид уметничког стваралаштва и естетске активности. То за собом повлачи питање имају ли културни производи, а са њима и књижевност, нужно идеолошко обележје.
Са таквим претпоставкама на уму понудили смо у позивном писму за овај темат подтеме које се односе на различите модусе идеолошког мишљења, писања, читања и деловања унутар социокултурних поља у континуалном трансцендирању својих граница или померању тачке пресека. Интересовало нас је да на појединачним или групним феноменима испитамо идеолошке позиције, дискурсе и праксе у књижевности, култури и савременој хуманистици, дијалектику културне и политичке идеологије, феномене цензуре и аутоцензуре у култури, учинак идеологије у књижевној аксиологији, идеолошка раслојавања у књижевности, као и да укажемо на примере хегемоније, односно субверзије појединих дискурзивних пракси код нас и у свету, на синхроној и дијахроној равни.
Највећи број радова уврштених у темат посвећен је концептуалном мапирању тежишних аспеката у генерисању идеолошке свести и културне самосвести у српској књижевности, односно у идеолошком усмеравању српске културе, од Доситеја Обрадовића до савремених писаца, средње и млађе генерације. Аутори тих прилога, распоређених према хронолошком принципу, јесу Ана С. Живковић, Часлав В. Николић, Мирјана Д. Бојанић Ћирковић, Весна М. Тријић, Славица Гароња Радованац, Срђан Цветковић, Миљана Пешић, Александра Д. Матић. Поред текстова са фокусом на домаће прилике, у оквиру темата су и врло драгоцени прилози ауторки (Марије Панић, Данијеле М. Јањић, Наташе П. Ракић, Тијане З. Матовић) усредсређених на појединачне идеолошке феномене унутар средњовековне француске, деветнаестовековне италијанске, међуратне модерне немачке литературе и савремене ирске књижевности. Поменутој групи текстова припада и рад Игора Перишића, у којем се на релевантан и методолошки поуздан начин проблематизују идеолошке поставке теоријских хипотеза истакнутог постколонијалног теоретичара Хомија Бабе.
Сви радови недвосмислено показују динамичан однос дивергентних идеолошких полазишта, као и распоред и домен њиховог утицаја у књижевности. Истовремено у њима проналазимо аргументе за тврдњу да идеолошки белези епохе, колективна и индивидуална опредељења пресудно утичу на уметничко обликовање, али и на профилисање културне политике, тиме, посредно, и на формирање појединаца и друштава. Можемо без устручавања закључити да колико општа маргинализација садржаја високе књижевности и културе и њихово супституисање супкултурним моделима, на слику света и културни живот једне модерне заједнице утичу и врло жива и интензивна идеолошка превирања.
Уредници проф. др Јелена Арсенијевић Митрић др Јана Алексић, виши научни сарадник