„Iskošeni ugao“ Dragutina Gostuškog (2024) (85-99)
AUTHOR(S) / AUTOR(I): Srđan Teparić
DOI: 10.46793/DGOST23.085T
ABSTRACT / SAŽETAK:
U studiji Vreme umetnosti. Prilog zasnivanju jedne opšte nauke o oblicima Dragutina Gostuškog iz 1968. godine u velikoj meri se ukazuje na problematizaciju pojma stil, koji je za pisca sinonim za „istorijske probleme umetnosti”. U vreme kada je napisana, zbog svog hermeneutičkog potencijala bila je prilično inovativna, a to je naročito očigledno u odnosu na preovlađujući semiotičku i strukturalističku struju u humanističkoj misli tog vremena. Zbog toga što je krovni pojam kao što je stil pokrivao širok dijapazon, od individualnog do kolektivnog, tih godina je u teoriji definisanje termina kao naučnog, bilo izbegavano. Gostuški se međutim nije mnogo obazirao na ovu činjenicu, pa je i sam stil vezao za ljudsku prirodu, iz čega logično, može da proiziđe i potencijal za njegovo naučno tumačenje, iako autor to eksplicitno ne navodi. Istorijsko-psihološko poimanje stila mogli bismo da vežemo za sledeću njegovu konstataciju: „Misao jedne epohe obeležena je dakle jednim svojstvenim stilom; stil sa svoje strane, može biti definisan kao određena misao”. S obzirom na činjenicu da misao ima tu osobinu da se multiplikuje, stil je kod ovog autora definisan kao istorijski pojam i on ukazuje na „ritmiziranje istorije umetnosti na etape”. Poseban doprinos Gostuški je dao tumačenju fenomena takozvanog kašnjenja stila u muzici u odnosu na ostale umetnosti koje je objasnio kroz postulate tih godina aktuelne teorije informacija. Na argumentovan način i uz mnoštvo digresija, on je prikazao sopstveno viđenje datiranja muzičkih epoha gotika − renesansa − barok. Posebno se osvrnuvši na fenomen univerzalnog Klasicizma, Gostuški poslednju njegovu pojavu datira s početkom XX veka. Pošto svaki klasicizam prati i humanizam, koji se prema njemu takođe ostvario, ono što bi trebalo da se nagovesti jeste „nova renesansa” koja se još uvek, kao poslednji deo trijade, očekuje. S ove distance moguć je i komentar ovog „proročanstva” koji će posebno biti razmotren u tom smislu da li je prilika za njeno ostvarenje propuštena ili ne.
KEYWORDS / KLJUČNE REČI:
strukturalna lingvistika, teorija informacije, gotika − renesansa − barok, klasicizam, nova renesansa.
REFERENCES / LITERATURA:
- Epštejn, Mihail. Postmodernizam. Beograd: Cepter, 1998.
- Petrović, Sreten. 2006. Estetika, 4. izdanje. Tom 5. Beograd: Filološki fakultet – Narodna knjiga.
- Teparić, Srđan. Resemantizacija tonalnosti u prvoj polovini XX veka (1917−1945). Beograd: Fakultet muzičke umetnosti, 2020.
- Akker, Robin van den, Alison Gibbons, and Timotheus Vermeulen. Metamodernism: Historicity, Affect, and Depth after Postmodernism. London: Rowman & Littlefield International, 2017.
- Velek, Rene i Ostin Voren. Teorija književnosti. Beograd: Nolit, 1991.
- Gostuški, Dragutin. Vreme umetnosti. Prilog zasnivanju jedne opšte nauke o oblicima. Beograd: Prosveta i Muzikološki institut SANU, 1968.
- Mejer, Leonard. „Značenje u muzici i teorija informacije”. U Estetika i teorija informacije, uredio Umberto Eko, 173−195. Beograd: Prosveta, 1977.
- Meyer, Leonard. Style in Music: Theory, History and Ideology. Chicago: University of Chicago Press, 1996.
- Moles, Abraham A. “Perspectives de l’instrumentation Électronique”. Revue Belge de Musicologie / Belgisch Tijdschrift Voor Muziekwetenschap 13, no. 1/4 (January 1, 1959): 11–25.
- Pers, Čarls Sanders. Izabrani spisi: o pragmatizmu i pragmaticizmu. Beograd: BIGZ 1993.
- Sosir, Ferdinand de. Spisi iz opšte lingvistike. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića, 2004.
- Hogarty, Jean. Popular Music and Retro Culture in the Digital Era. New York: Routledge, 2017.
- Špengler, Osvald. Propast Zapada [1]. Beograd: Književne novine, 1989.