„Искошени угао“ Драгутина Гостушког (2024) (85-99)
AUTHOR(S) / АУТОР(И): Срђан Тепарић
DOI: 10.46793/DGOST23.085T
ABSTRACT / САЖЕТАК:
У студији Време уметности. Прилог заснивању једне опште науке о облицима Драгутина Гостушког из 1968. године у великој мери се указује на проблематизацију појма стил, који је за писца синоним за „историјске проблеме уметности”. У време када је написана, због свог херменеутичког потенцијала била је прилично иновативна, а то је нарочито очигледно у односу на преовлађујући семиотичку и структуралистичку струју у хуманистичкој мисли тог времена. Због тога што је кровни појам као што је стил покривао широк дијапазон, од индивидуалног до колективног, тих година је у теорији дефинисање термина као научног, било избегавано. Гостушки се међутим није много обазирао на ову чињеницу, па је и сам стил везао за људску природу, из чега логично, може да произиђе и потенцијал за његово научно тумачење, иако аутор то експлицитно не наводи. Историјско-психолошко поимање стила могли бисмо да вежемо за следећу његову констатацију: „Мисао једне епохе обележена је дакле једним својственим стилом; стил са своје стране, може бити дефинисан као одређена мисао”. С обзиром на чињеницу да мисао има ту особину да се мултипликује, стил је код овог аутора дефинисан као историјски појам и он указује на „ритмизирање историје уметности на етапе”. Посебан допринос Гостушки је дао тумачењу феномена такозваног кашњења стила у музици у односу на остале уметности које је објаснио кроз постулате тих година актуелне теорије информација. На аргументован начин и уз мноштво дигресија, он је приказао сопствено виђење датирања музичких епоха готика − ренесанса − барок. Посебно се осврнувши на феномен универзалног Класицизма, Гостушки последњу његову појаву датира с почетком XX века. Пошто сваки класицизам прати и хуманизам, који се према њему такође остварио, оно што би требало да се наговести јесте „нова ренесанса” која се још увек, као последњи део тријаде, очекује. С ове дистанце могућ је и коментар овог „пророчанства” који ће посебно бити размотрен у том смислу да ли је прилика за њено остварење пропуштена или не.
KEYWORDS / КЉУЧНЕ РЕЧИ:
структурална лингвистика, теорија информације, готика − ренесанса − барок, класицизам, нова ренесанса.
REFERENCES / ЛИТЕРАТУРA:
- Епштејн, Михаил. Постмодернизам. Београд: Цептер, 1998.
- Петровић, Сретен. 2006. Естетика, 4. издање. Том 5. Београд: Филолошки факултет – Народна књига.
- Тепарић, Срђан. Ресемантизација тоналности у првој половини XX века (1917−1945). Београд: Факултет музичке уметности, 2020.
- Akker, Robin van den, Alison Gibbons, and Timotheus Vermeulen. Metamodernism: Historicity, Affect, and Depth after Postmodernism. London: Rowman & Littlefield International, 2017.
- Velek, Rene i Ostin Voren. Teorija književnosti. Beograd: Nolit, 1991.
- Gostuški, Dragutin. Vreme umetnosti. Prilog zasnivanju jedne opšte nauke o oblicima. Beograd: Prosveta i Muzikološki institut SANU, 1968.
- Mejer, Leonard. „Značenje u muzici i teorija informacije”. U Estetika i teorija informacije, uredio Umberto Eko, 173−195. Beograd: Prosveta, 1977.
- Meyer, Leonard. Style in Music: Theory, History and Ideology. Chicago: University of Chicago Press, 1996.
- Moles, Abraham A. “Perspectives de l’instrumentation Électronique”. Revue Belge de Musicologie / Belgisch Tijdschrift Voor Muziekwetenschap 13, no. 1/4 (January 1, 1959): 11–25.
- Pers, Čarls Sanders. Izabrani spisi: o pragmatizmu i pragmaticizmu. Beograd: BIGZ 1993.
- Sosir, Ferdinand de. Spisi iz opšte lingvistike. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića, 2004.
- Hogarty, Jean. Popular Music and Retro Culture in the Digital Era. New York: Routledge, 2017.
- Špengler, Osvald. Propast Zapada [1]. Beograd: Književne novine, 1989.