Узданица XXI I (2024) (стр. 105-111)
АУТОР(И) / AUTHOR(S): Милорад Р. Дурутовић
DOI: 10.46793/Uzdanica21.1.105D
САЖЕТАК / ABSTRACT:
У раду преиспитујемо став досадашње критике да проза Весне Капор, поготово роман Небо, тако дубоко, израста на модернистичкој традицији. Иако Капор користи технике карактеристичне за (пост)модернистичку нарацију, какве су мијешање жанрова, интертекстуалност, фрагментација, документарност, те наративна терапија, у погледу идејно-филозофског третмана, роман Небо, тако дубоко јесте повратак на предмодернистичко повјерење у метафизичку слику свијета. Тако и тема трауматичног губитка дјетета у овом роману јесте профилисана кроз метафизички модус, док свеприсутни мотив приче и причања добија трансцендентни значај.
КЉУЧНЕ РЕЧИ / KEYWORDS:
роман-реквијем, тужбалица, трансценденција, метафизика, траума, наративна терапија.
ЛИТЕРАТУРА / REFERENCES:
ИЗВОРИ
- Весна Капор (2021): Небо, тако дубоко: Писма за Тару, Београд: Српска књижевна задруга.
- Мидраг Павловић (1952): 87 песама, Београд: Ново поколење.
- Миодраг Павловић (1999): Свечаност на платоу, Београд: Просвета.
ЛИТЕРАТУРА
- Бахтин (1989): M. Bahtin, O romanu, Beograd: Nolit.
- Гвозденовић (2021): А. Гвозденовић, „Нема реквијема, док се сећамоˮ, (Предговор), у: Весна Капор, Небо, тако дубоко, Београд: Српска књижевна задруга, IX‒XXIV.
- Шијаковић (2013): Б. Шијаковић, Присутност трансценденције, Београд: Службени гласник / ПБФ.