XXI век – век услуга и услужног права (2020), стр. 161-177
АУТОР(И): Снежана Соковић
DOI: 10.46793/XXIv-11.161S
САЖЕТАК:
Иако су, формално гледано, активности центара за социјални рад секундарне и пратеће у односу на делатност органа кривичноправног система, њихов потенцијални допринос у спречавању насиља у породици јесте сушински. Репресивним мерама, какве по својој суштини јесу кривичоправне мере, делатност центара за социјални рад даје смисао превенције. Анализа улоге ових центара у систему спречавања породичног насиља указује да Закон о спречавању насиља у породици није на одговарајући начин укључио програме рада са учиниоцима насиља у систем превенције породичног насиља а тиме и није искористио доказани потенцијал центара за социјалн рад да применом психосоцијалног третмана према учиниоцима битно допринесу превенцији овог облика насиља. Како је у нормативном смислу простор за примену психосоцијалног третмана према учиниоцима у кривичном законодавству веома сужен, а у пракси и додатно смањен због ограничене примене одговарајућих правних института, центри за социјални рад су се, упркос професионалној обучености и охрабрујуће позитивним резултатима, нашли у ситуацији да у систему превенције породичног насиља не могу да пруже потребне услуге.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
насиље у породици, центри за социјални рад, програми рада са учиниоцима, превенција, психосоцијални третман.