AUTOR(I): Ružica Kijevčanin
DOI: 10.46793/zbVU21.333K
SAŽETAK:
U radu autor polazi od teze da je sloboda izražavanja, koja se najbolje ogleda u slobodi štampe, kao centralnog javnog glasila tog vremena, bila jasan pokazatelj na kom se razvojnom stepenu nalazilo novostvoreno jugoslovensko društvo. Štampa u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca bila je jasan primer postojećih društvenih antagonizama. Iako je Vidovdanski ustav posvetio pažnju ovoj fundamentalnoj ljudskoj slobodi, svrstavajući je u politička prava državljana, način njenog regulisanja i praktična primena ukazivala je na ograničenost, nezrelost kao i nespremnost društva da se suoči sa sopstvenim slabostima odnosno slabostima vladajućeg establišmenta ali i svih važnijih političkih činilaca. Slovom ustava, sloboda štampe je garantovana ali uz ograničenja. Ta ograničenja, poput mogućnosti uvođenja cenzure u slučajevima predviđenim zakonom, jasno su otvarala pitanje da li se u ovom periodu uopšte moglo i govoriti o postojanju slobode izražavanja. Uživanje slobode štampe je konkretizovano kasnijim zakonom koji je uporište našao u Ustavu. Istorijske činjenice najvernije oslikavaju stanje u ovoj oblasti ali i značaj pitanja i to kroz refleksiju na svakodnevne političke, kulturološke, obrazovne, ekonomske i socijalne odnose. Nakon 100 godina, povreda slobode štampe se označava kao povreda slobode medija što znači da se ograničenja i kršenja pravila nisu iskorenila već samo oblikovala u novu terminologiju odnosno novi pojavni oblik.
KLJUČNE REČI:
sloboda štampe, sloboda izražavanja, cenzura, Vidovdanski ustav, zakon.