АУТОР(И): Ружица Кијевчанин
DOI: 10.46793/zbVU21.333K
САЖЕТАК:
У раду аутор полази од тезе да је слобода изражавања, која се најбоље огледа у слободи штампе, као централног јавног гласила тог времена, била јасан показатељ на ком се развојном степену налазило новостворено југословенско друштво. Штампа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца била је јасан пример постојећих друштвених антагонизама. Иако је Видовдански устав посветио пажњу овој фундаменталној људској слободи, сврставајући је у политичка права држављана, начин њеног регулисања и практична примена указивала је на ограниченост, незрелост као и неспремност друштва да се суочи са сопственим слабостима односно слабостима владајућег естаблишмента али и свих важнијих политичких чинилаца. Словом устава, слобода штампе је гарантована али уз ограничења. Та ограничења, попут могућности увођења цензуре у случајевима предвиђеним законом, јасно су отварала питање да ли се у овом периоду уопште могло и говорити о постојању слободе изражавања. Уживање слободе штампе је конкретизовано каснијим законом који је упориште нашао у Уставу. Историјске чињенице најверније осликавају стање у овој области али и значај питања и то кроз рефлексију на свакодневне политичке, културолошке, образовне, економске и социјалне односе. Након 100 година, повреда слободе штампе се означава као повреда слободе медија што значи да се ограничења и кршења правила нису искоренила већ само обликовала у нову терминологију односно нови појавни облик.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
слобода штампе, слобода изражавања, цензура, Видовдански устав, закон.