АУТОР(И): Велибор Џомић
DOI: 10.46793/zbVU21.319DZ
САЖЕТАК:
У састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године су ушли различити народи и бројне цркве и верске заједнице. Највећи број становника нове државе је припадао православној, римокатоличкој и муслиманској вероисповести. Уставотворац је имао обавезу да Уставом нормира право на слободу вероисповести и обезбеди равноправност између постојећих цркава и верских заједница. Уставотворац се одлучио да одбаци ранији уставни модел државне вероисповести из Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе и да нормира уставни модел усвојених односно признатих вероисповести. Политичка основа за ново уставно решење се налазила у тачки 7 Крфске декларације у којој је наведено да ће се ”све признате вероисповести вршити слободно и јавно. Православна, римокатоличка и мухамеданска вероисповест, које су по броју следбеника најjаче у нашем народу, биће једнаке и равноправне према држави. На основу ових принципа, законодавац ће се старати да се чува и одржава конфесионални мир који одговара духу и прошлости целокупног нашег народа”. У раду се анализирају норме Видовданског устава о слободи вероисповести.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
устав, вероисповести, цркве, верске заједнице, модел.