АУТОР(И): Драгана Ћорић
DOI: 10.46793/zbVU21.305C
САЖЕТАК:
Устав Краљевине Срба , Хрвата и Словенаца, усвојен 28. јуна 1921. године, је установио одређени оквир права и слобода грађана у новој држави, на другачији начин него што је то било до тада. Устав није признавао племство, титуле, „нити икаква преимућства по рођењу“, изузевши из овога једино Краља и његову породицу. Гарантовао је личну слободу и слободу вере – опет у оквирима дозвољеним законом; слободу савести и штампе, право удруживања, збора и договора. Забранио је зеленаштво, укинуо феудалне односе и даном ослобођења од туђинске власти кметови су постали, без одштете, власници државне земље на којој су до тада радили. Овај Устав је предвидео и слободу од смртне казне и принципа талиона – сем, опет у случајевима напада на Владаоца и чланове Краљевског дома.
У раду се скицира слика живота у новој заједници какав је замишљен овим уставом. Анализирају се резултати овог устава од момента његовог усвајања па до његовог укидања и надаље. Будући да је ова конституција била темељ једне нове државе и једног новог друштва, анализа са претходним актима и није могућа јер не постоје истоимени параметри за упоређивање. Због тога, овај акт може бити сагледан једино pro futuro чак и након свог укидања јер одјеци овог акта постоје и данас.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
Видовдански устав, људске слободе, живот.