АУТОР(И): Јелена Вучковић
DOI: 10.46793/zbVU21.107V
САЖЕТАК:
У раду аутор на примеру Видовданског устава анализира једно од основних полазишта теорије уставног права по коме устав као највиши формални правни акт истовремено представља и симбол јединства и животне снаге једне државе, ознаку њеног идентитета и фактор друштвене интеграције. Уколико успе да конституише правни и друштвено-политички поредак, устав има своју будућност. Са аспекта оваквог теоријског дефинисања, Видовдански устав само је делимично испунио своју функцију. Настао три године након уједињења у заједничку државу народа истог етничког, али посве различитог културног, верског, економског и историјског порекла, више је постао симбол, а мање фактичка и правна реалност.
У раду ће бити анализиране друштвено-политичке околности које су довеле до његовог доношења и усвајања као и разлози који су отворили питање његове промене управо од тренутка када је донет и ступио на снагу. Уколико знамо да су за квалитет једног устава пресудни његова унутрашња својства, његова садржина, околности под којима је донет, начин на који је донет, намере и циљеви уставотворца, јасно је да Видовдански устав, осим што је постао формално-правни симбол уједињења, није могао да задовољи супротстављене тежње српског и хрватског, па и словеначког политичког естаблишмента, интелектуалне елите, али и самог становништва. Српски политички курс уједињења подразумевао је унитарно уређење, монархијски облик владавине на челу са династијом Карађорђевић и државу која ће у својим границама имати све припаднике српског народа. Хрватска политичка елита је нову државу видела као прелазно решење на путу ка осамостаљењу и остварењу вишевековног сна о самосталној хрватској држави, на темељу идеологије историјског и државног права. Словенци идеју уједињења доживљавају превасходно као заштиту од германизације којој су у оквиру Аустро-Угарске монархије непрекидно били изложени. Тако ће разлике у приступу идеји уједињења постати клица сукоба у будућој заједничкој држави. Антагонизме и међусобно супротстављене ставове Видовдански устав није могао да разреши, већ их је додатно продубио. Ипак, његова важност огледа се у томе што показује да је право немоћно пред друштвено-политичком реалношћу уколико примарно не представља њен оквир и да је ова теза актуелна век раније, подједнако актуелна и данас.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
устав, функције устава, државно уређење, Видовдански устав, политичке странке