АУТОР(И): Мирослав Ђорђевић
DOI: 10.46793/zbVU21.027DJ
САЖЕТАК:
Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1921. године имао је за свој циљ, као и сваки уставни текст, да конституционализује уређење нове државе, настале по завршетку Првог светског рата, њену организацију власти, људска и мањинска права и слободе итд; али и да утемељи нову нацију – „троимени народ“, тј. „троплемени народ“, односно – југословенство, као носиоца идентитета нове државе. КСХС је требало да помири не само по историји, менталитету и језику умногоме различите народе, већ и народе који су међусобно крваво ратовали до свега пар година пре доношења Видовданског устава. Конституционализацијом унитарне државе у којој је званичан језик „српско-хрватско-словеначки“ (који као такав просто не постоји), пренебрегнути су јасни сигнали да суштински легитимитет за једну такву државу и Устав у делу земље не постоје. Анализом политичког деловања партија, њихових програма и на изборима постигнутих резултата на западним територијама будуће КСХС (поготово у Хрватској, Славонији и Далмацији – тада под Аустроугарском) примећује се делом и изразит антисрпски и посебно антијугословенски наратив још од средине XIX века и деловања појединаца попут Анте Старчевића, Еугена Кватерника, касније Ива Пилара и других. Јасно је такође да ће такви ставови, заступљени у далеко већој мери, да би се могли просто превазићи, представљати претешко бреме за нову државу и Видовдански устав, посредно довести до његовог неславног краја, завођења диктатуре, убиства краља Александра Карађорђевића и коначно распада државе и незапамћених злочина у НДХ. На известан начин је тако Видовдански устав, услед мањкавости у свом легитимитету, трасирао пут до пакла – поплочан добрим намерама.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
КСХС, Видовдански устав, легитимитет, југословенство, хрватски национализам, хрватски Сабор, XIX век.