Начелна разматрања о услугама (2018) стр. 193-204
АУТОР(И): Бојан Урдаревић
DOI: 10.46793/XXIv-9.193U
САЖЕТАК:
Приватне агенције за запошљавање представљају један од израза прилагођавања радног законодавства новим условима рада. Оваквом тренду претходила је либерализација и укидање претходних рестрикција у вези са приватним пружаоцима услуга запошљавања у бројним земљама, отпочета 90-година прошлог века, те крунисана доношењем Конвенције Међународне организације рада бр. 181 о приватним агенцијама за запошљавање. Ова Конвенција донета је због неопходности унапређења флексибилности на тржишту рада и дефинисању услова за рад приватних агенција за запошљавање, а у циљу унапређења тржишта рада и потребе за даљом заштитом радника. Поред поменуте конвенције, значајна је и Директива ЕУ бр. 2008/104/EC о привременом раду преко Агенција.
У Републици Србији, рад приватних агенција за уступање запослених, такозвани „лизинг радника“ постоји већ дужи низ година, и до сада није био регулисан законом, што је довело до великог броја злоупотреба и кршења основних права поводом рада. Након много одлагања и разних верзија законских текстова, коначно је конципиран нацрт Закона о агенцијском запошљавању који би требало да попуни једну од највећих правних празнина које тренутно постоје у радном праву у Републици Србији.
У даљем тексту осврнућемо се на поједина, по мишљењу аутора, најзначајнија решења која су представљена у Нацрту закона о агенцијском запошљавању који је прошао јавну расправу и налази се у скупштинској процедури.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
приватне агенције за запошљавање, колективна права, уступање, Нацрт закона о агенцијском запошљавању.