XXI век – век услуга и услужног права (2021), стр. 211-229
АУТОР(И): Александра Павићевић
DOI: 10.46793/XXIv-12.211P
САЖЕТАК:
Предмет рада је однос дужности лекара и других медицинских посленика према умирућем пацијенту (као пружаоца медицинских услуга) и права пацијента на лични избор и очување сопственог права самоодређења у односу на тело и живот, што je субјективно грађанско право и највредније лично добро човека. Аутор у раду разматра правно-медицинско (и етичко) питање способности пацијента да слободно одлучи о непристајању на медицинску меру вештачког продужења живота или обуставу већ започетих мера. Реч је о испитивању граница дозвољености тзв. пасивне еутаназије, која је у домаћем праву посредно призната Законом о правима пацијената и о правном основу њене примене у једном особеном модалитету – тзв. „пацијентовом писму“, којe је афирмисани правни инструмент у појединим иностраним законодавствима и пракси. Анализирајући искуство страних земаља, аутор се изјашњава у прилог увођења оваквог института, као својеврсне антиципиране наредбе и у домаћем праву de lege ferenda, позивајући се на пацијентово уставно право самоодређења, које оличава врхунско добро, чак вредније и од (нежељеног) живота. Такво решење је у складу са начелом аутономије воље човека, слободе располагања животом као личним добром и својеврсни одраз тзв. „права на смрт“, које је наличје права на живот.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
пасивна еутаназија; права пацијента; право самоодређења; право на живот и „право на смрт“; антиципирана наредба; пацијентово писмо.