XXI век – век услуга и услужног права (2021), стр. 151-166
АУТОР(И): Соња Лучић
DOI: 10.46793/XXIv-12.151L
САЖЕТАК:
Учешћем на друштвеним мрежама као што су Фејсбук, Твитер и Инстаграм, учесници мреже све више откривају приватне податке на Интернету. Једном објављеним подацима, било да се ради о сликама или другим личним подацима, може се приступити практично без временског ограничења. Са друге стране, данас је уобичајена пракса да ако желимо да сазнамо више о некој особи, довољно је да унесемо име дотичне особе у претраживач као што су Google, Bing и Ecosia.
Идеја о развоју „права на заборав“ за онлајн област потекла је од француске Владе. У међувремену, Европска комисија је преузела ову идеју и предложила да се, у оквиру ревизије Директиве о заштити података 95/46, детаљније размотри „право на заборав”. Иако су представници Европске комисије на јавним расправама све више указивали на значај овог права, постојале су препреке и озбиљни отпори за његово увођење, тј. правно регулисање. Тек са открићем Едварда Сноудена о широко распрострањеном надзору Интернета од стране америчке Државне безбедносне агенције (НСА) у вези са све раширенијом употребом Интернета питање потребе за „правом на заборав“ поново је постало актуелно.
Аутор ће у раду указати на специфичности права на заборав. Осим тога, аутор ће се у раду бавити упоредноправном анализом овог института, и дати посебан осврт на актуелну судску праксу коjа за предмет има „право на заборав“.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
заштита података, лични подаци, право на заборав, интернет претраживачи.