Усклађивање правног система Србије са стандардима Европске Уније (2021), стр. 423-435
АУТОР(И): Вељко Влашковић
DOI: 10.46793/UPSSIX.423V
САЖЕТАК:
Одлуком у случају Гудвин против Уједињеног Краљевства из 2002. године, Европски суд за људска права установио је позитивну обавезу држава да у контексту права на приватни живот предвиде правни механизам и услове за признавање жељеног пола транссексуалним особама. Под непосредним утицајем наведене пресуде, Уставни суд Србије је 2012. године, одлучујући по уставној жалби транссексуалне особе, донео одлуку да су управни органи који воде матичне књиге стварно надлежни за упис података о правној промени пола у матичној књизи рођених. Након тога, измењен је Закон о матичним књигама (2018) и донет одговарајући подзаконски акт којим се суштински предвиђају материјални услови за правну промену пола у матичним књигама.
Отуда, могуће је да дође до правне промене пола једног од супружника за време трајања брака. Будући да домаће право још увек не допушта закључење истополног брака, поставља се питање правног опстанка такве заједнице у ситуацијама када оба супружника прихватају правну промену пола једног од њих и желе да наставе заједнички живот у брачној заједници.
Проблем опстанка брака након правне промене пола у државама које су омогућиле закључење истополних бракова представља део правне историје. Међутим, за законодавства која инсистирају на хетеросексуалној идеји брака, наведени случајеви рађају правне потешкоће. Историјскоправни и упоредноправни приступ указују да се након правне промене пола за време трајања брака, вредности брака и права на родни идентитет посматрају као супротстављене. У том смислу, захтева се од транссексуалне особе да жртвује брак или да се одрекне свога права на родни идентитет.
Међутим, право Србије је по овом питању, најблаже речено, неодређено. Тако, са једне стране, Устав РС подржава хетеросексуално виђење брака, док са друге стране гарантује слободу раскида брака и неприкосновеност људског достојанства. Истовремено, постојећа правила о условима за правну промену пола не регулишу питање судбине оваквог брака. При томе, у оквирима домаћег правног поретка не постоји непосредно правно средство којим би се поменути истополни брак окончао противно вољи супружника. У крајњој линији, јавља се дилема да ли се на очувању институције брака може инсистирати на рачун воље супружника као појединаца.
Према домаћем праву, до правне промене пола у матичним књигама долази на основу конститутивног управног акта општинске или градске управе надлежне за вођење матичних књига. Поменутим управним актом утврђује се промена пола на основу потврде одговарајуће здравствене установе. Дејство промене пола везује се управо за датум решења управног органа и делује за убудуће. Тако, правна промена пола не утиче на родитељскоправни однос који је евентуално претходно успостављен између лица које је правно променило пол и детета.
Дакле, наметање окончања брака након правне промене пола једног од супружника не може бити прихватљиво. Ипак како је брачни статус само један сегмент правног положаја трансродних особа, неопходно је доношење посебног закона којим би се уредио њихов правни положај и отклонили проблеми који могу настати у пракси. У случају евентуалног поступка за оцену уставности и законитости, Уставном суду Србије би као путоказ требала послужити одлука Уставног суда Немачке из 2008. године. Према наведеној одлуци, брак би остао важећи и након правне промене пола једног од супружника, под условом да брачни партнери не желе развод, све до усвајања посебног законодавства којим би се одредио начин остваривања права на родни идентитет у оваквим случајевима.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
транссексуална особа, промена пола, брак, развод, приватни живот, родни идентитет.