Усклађивање правног система Србије са стандардима Европске Уније (2021), стр. 99-112
АУТОР(И): Бојан Урдаревић
DOI: 10.46793/UPSSIX.099U
САЖЕТАК:
Слобода удруживања и право на колективно преговарање представљају фундаментална права радника и основно средство за постизање равнотеже између интереса радника и послодавца.
Путем колективног преговарања, стране у колективним преговорима идентификују заједничке, али и међусобно супротстављене интересе и долазе до заједничког споразума. У том смислу, колективно преговарање може да буде средство за постизање равнотеже између, с једне стране, жеље послодаваца за већом флексибилношћу на раду и с друге стране, жеље запослених да обављање рада прилагођавају својим обавезама и потребама.
Важно је истаћи да успешност колективног преговарања у највећој мери зависи од економског, институционалног, политичког и правног оквира у којем се одвијају колективни преговори између синдиката и послодаваца. Управо из тог разлога, степен развијености колективног преговарања и социјалног дијалога је различит од државе до државе.
Данас, право на колективно преговарање постало је широко препознато у академској заједници као кључни инструмент за регулисање услова рада и односа између послодавца и радника на начин којим се обезбеђује праведнија дистрибуција вишка средстава, унапређују услови рада и чува достојанство радника, али истовремено и институционализују индустријски сукоби.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
право на колективно преговарање, колективни уговори, социјални дијалог, проширено дејство колективног уговора.