АУТОР(И): Љиљана Јерковић, Миле Илић
Е-АДРЕСА: ljiljana.jerkovic@ff.unibl.org, mile.ilic@ff.unibl.org
DOI: 10.46793/NNU21.627J
САЖЕТАК:
Аутори полазе од научних сазнања да су крупне промјене у објективној стварности (геолошки и климатски процеси и катастрофе) и у нашој цивилизацији (домети и изазови информатизације и дигитализације, економске кризе, пандемије заразних болести и сл.) условиле измијењен друштвени контекст на локалном, националном и свјетском нивоу. У том смислу научна, стручна и шира јавност у све већој мјери прихвата идеје инклузије у друштву и образовању у оквиру којег је и настава грађанског образовања.
У раду је дато појмовно одређење инклузивне наставе грађанског образовања. Наведене су синтетизоване теоријске основе такве наставе изграђене на достигнућима хуманистичке психологије, савремених дидак- тичких парадигми, посебних теорија васпитног дјеловања, теорија наставе и принципима Универзалног дизајна учења. Истакнуте су дидактичко-методичке специфичности инклузивне наставе грађанског образовања. Иденти- фиковане су нове функције и компетенције наставника за планирање, извођење и вредновање такве наставе.
Приказан је ток синхронизоване диференцијације и интеграције активности индивидуалног и заједничког учења и комплементарног поучавања у стимулативном амбијенту, у операционализацији таквих теоријских основа у тимској изради уџбеника и приручника за инклузивну наставу, те у креирању и остваривању новог програма онлајн обуке наставника за имплементацију, евалуацију и унапређивање наставе грађанског образовања.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
инклузивна настава, грађанско образовање, теориј- ске основе, компетенције.
ЛИТЕРАТУРА:
Бранковић, Д. и Партало, Д. (2011). Методолошки проблеми теоријског дефини- сања и емпиријског истраживања компетенција наставника. У С. Маринковић (ур.), Настава и учење – стање и проблеми, рад штампан у цјелини, 11. новембaр 2011, Ужице (39–50). Универзитет у Крагујевцу: Педагошки факултет у Ужицу.
Влаховић. Б. (2012). Образовање у друштву умрежене културе. Београд: Српска академија образовања.
Glasser, W. (2005). Kvalitetna škola – škola bez prisile. Zagreb: Educa.
Давидов, В. (1995). О схватањима развијајуће наставе. У С. Крњајић (ур.): Сазнање и настава. Београд: Институт за педагошка истраживања.
Winkel, R. (1994). Didaktika kao kritička teorija nastavne komunikacije. U H. Gudjons, Teske i R. Winkel (ur.): Didaktičke teorije (97–11). Zagreb: Educa. Gudjons, H. (1994). Pedagogija – temeljna znanja. Zagreb: Educa.
Илић, М. (2010). Концепција и структура образовања будућих учитеља за савре- мени васпитно-образовни рад. У Д. Бранковић (ур.), Бањалучки новембарски сусрети, Зборник радова Култура и образовање – детерминанте друштвеног прогреса (достигнућа, домети, перспективе), књига 11, рад штампан у целини, 3–4. децембар 2010, Бања Лука (549–563). Бања Лука: Филозофски факултет.
Ilić, M. (2012a). Inkluzivna nastava. Istočno Sarajevо: Filozofski fakultet.
Ilić, M. (2012b). Metodika građanskog obrazovanja. Banja Luka: Filozofski fakultet.
Ilić, M. (2020). Didaktika. Banja Luka: Filozofski fakultet.
Јерковић, Љ. (2018). Индивидуално планирана настава у свјетлу дидактичких парадигми и савремених наставних система. Зборник радова Филозофског факултета Косовска Митровица Универзитета у Приштини, XLVIII(1), 317–336. DOI 10.5937/ZRFFP48-15008.
Јерковић, Љ. (2019). Индивидуално планирана настава у свјетлу савремених дидактичких теорија. Косовска Митровица: Зборник радова Филозофског факултета Косовска Митровица Универзитета у Приштини, XLIX(2), 283– 304. DOI 10.5937/ZRFFP49-19104.
Јерковић, Љ. и Илић, М. (2020). Концепт вишеструког учења и поучавања у инклузивној настави. У С. Маринковић (ур.), Наука и настава у васпитно- образовном контексту, рад штампан у целини, 23. октобар 2020, Ужице (125–146). Универзитет у Крагујевцу, Педагошки факултет у Ужицу. DOI 10.46793/STEC20.125J.
Klafki, W. (1994). Didaktika kao teorija obrazovanja u okviru kritičko-konstruktivne znanosti o odgoju. U H. Gudjons, R. Teske i R. Winkel (ur.): Didaktičke teorije (15–57). Zagreb: Educa.
Knežević, V. (1986). Strukturne teorije nastave. Beograd: Institut za pedagoška istraži- vanja – Prosveta.
Kodele, T. (2017). Participacija učencev v procesu reševanja njihovih učnih težav.
Doktorska disertacija. Univerza v Ljubljani: Pedagoška fakulteta.
Компетенција (1996). У А. Јакшић и П. Пијановић (ур.). Педагошки лексикон (стр. 242). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Konvencija o pravima djeteta (1989). UNICEF.
Костовић, С., Ољача, М. и Ђерманов, Ј. (2008). Парадигме у педагогији и учење учења. У Д. Бранковић (ур.), Бањалучки новембарски сусрети – Наука, кул- тура и идеологија, рад штампан у цјелини, 12–13. децембар 2008, Бања Лука (263–277). Бања Лука: Филозофски факултет.
Лексикон образовних термина (2014). Београд: Учитељски факултет.
Matijević, M. (2017). Na tragu didaktike nastave za net-generacije. U Nastava i škola net – generacije (19–46). Zagreb: Učiteljski fakultet Sveučilišta u Zagrebu.
Möller, Ch. (1994). Didaktika kao teorija kurikuluma. U H. Gudjons, R. Teske i R. Winkel (ur.): Didaktičke teorije (79–94). Zagreb: Educa.
Olport, G. (1969). Sklop i razvoj ličnosti. Beograd: Kultura.
Парадигма (2014). У П. Пијановић и др. (ур.). Лексикон образовних термина (стр. 555). Београд: Учитељски факултет.
Рудакова, И. А. (2005). Дидактика – среднее профессионалъное образование. Ростов-на-Дону: „Феникс”.
Slatina, M. (2005). Od individue do ličnosti – uvođenje u teoriju konfluentnog obrazova- nja. Zenica: „DOM ŠTAMPE”.
Tisdall, E. K. M. (2013). The transformation of participation? Exploring the potential of “transformative participation” for theory and praptice around children and young people’s participation’. Global Studies of Childhood, 3(2), 183–193.
Filipović, N. (1977). Didaktika 1. Sarajevo: Svjetlost.
Fulgosi, A. (1987). Psihologija ličnosti. Zagreb: Školska knjiga.
Hass, N. (2004). Kriteriji procjene učenikovog razumijevanja. Sarajevo: CIVITAS BiH. Шпановић, С. (2013). Дидактички аспекти примене рачунара у настави. Универзитет у Новом Саду: Педагошки факултет у Сомбору.