АУТОР(И): Адријана Марчетић
Е-АДРЕСА: adrijana.marcetic61@gmail.com
DOI: 10.46793/LIPAR75.027M
САЖЕТАК:
У Трагању за изгубљеним временом Пруст разликује две врсте сећања, хотимично и нехотично сећање. Хотимично сећање се ослања на разум и интелигенцију, и може се призвати свесним напором воље (отуда и „вољно” сећање); насупрот томе, нехотично сећање је потпуно независно од наше воље. Оно нас обузима изненада, независно од свесног напора воље, случајно, у тренутку када нека спољашња сензација, укус, мирис или звук, евоцира у нашој свести неки сличан прошли тренутак. О овом феномену, добро познатом читаоцима Трагања, у прустологији се много писало, и то из различитих перспектива. Овде, међутим, желим да укажем на једну веома важну функцију нехотичног сећања, која – по мом сазнању – досад није била довољно истакнута. Наиме, улога нехотичног сећања у Прустовом роману не састоји се само у томе да поврати прошлост за коју смо веровали да је изгубљена, већ и да успостави емоционални континуитет између нашег садашњег „ја” и оног бића које смо некад били, а који је прекинут неумољивим протицањем времена. Приповедач Трагања верује да нам нехотично сећање омогућава да зауставимо време, па чак и да победимо пролазност и смрт. Успостављањем емоционалног континуитета са нашим прошлим ја, ми у ствари биће које смо некад били спасавамо од заборава и смрти, и односимо победу над Временом.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
Марсел Пруст, У трагању за изгубљеним временом, нехотично сећање, емоционални континуитет
ЛИТЕРАТУРА:
Пруст 1983: М. Пруст, У трагању за ишчезлим временом, превод с француског Живојин Живојновић, Нови Сад: Матица српска; Београд: Нолит : Народна књига.
Proust, Marcel, Interview par Élie-Joseph Bois, Le Temps du 13 novembre 1913. ‹http://www.litteratureaudio.com/forum/textes/proust-marcel-interview- au-temps-1913/page-1›. (приступљено 15. 4. 2021)