Личност и суштина: Осврт на негативну рецепцију теологије личности митрополита Јована Зизијуласа

 (стр. 43-66)

АУТОР(И) / AUTHOR(S): Александар Ђаковац

Download Full Pdf   

DOI: 10.46793/MitJovan23.043DJ

САЖЕТАК / ABSTRACT:

Критика је пожељна и неопходна у свакој области људског мишљења. Добро аргументована и утемељена теолошка критика пружа могућност бољих увида и прецизнијих објашњења, што све доприноси успешнијем преношењу Еванђеоске поруке. Указивање на пропусте наших претходника и учитеља је стога неопходно. Томе нас учи светоотачко наслеђе. Оци су се вазда ослањали на своје претходнике и учитеље али су њихове исказе допуњавали, интерпретирали, а неретко и исправљали. Међутим, уколико је теолошка критика заснована на жељи за промовисањем сопствене оригиналности, или још горе, за унижењем наших претходника, онда она промашује циљ, и показује се као испразна и недостојна свог превасходног задатка — изграђивања Цркве. Дело митрополита Јована Зизијуласа је оставило неизбрисив и дубок траг у црквеној теологији. Управо због тога су његови увиди често предмет одобравања али и оштрих критика. Када је о критици реч, у овом раду ћемо се позабавити примедбама изнесеним на рачун његовог учења о личности, које се на лази у срцу Тријадологије, Христологије и антропологије а последично и свих осталих теолошких области. Наше је мишљење да су критике на рачун Зизијуласове теологије, бар када је реч о његовом учењу о личности, недовољно утемељене и да изнесене примедбе не стоје. То ћемо у овом раду покушати да аргументовано покажемо. Циљ нам није да Зизијуласа представимо као непогрешиви ауторитет. Могуће је да ће у будућности неко понудити потпуније и свеобухватније учење о личности од Зизијуласовог, али по нашем суду тај тренутак још није дошао. Због свеобухватности теме, принуђени смо да изоставимо многе детаље и да покушамо да пружимо једну општу слику полемике на овом пољу.

КЉУЧНЕ РЕЧИ / KEYWORDS:

Јован Зизијулас, личност, тријадологија, Христологија, персонологија, ипостас, суштина, индивидуа

ЛИТЕРАТУРА / REFERENCES:

  • Djakovac, A. (2016). Person and Nature, Hypostasis and Substance: The Philosophical Basis of the Theology of John Philoponus. Philotheos, 16, 73–84.
  • Djakovac, A. (2022). Maximus’ Relational Ontology: πρός τι and σχέσις, in: Vladimir Cvetkovic, Alexis Leonas (eds.). Studies in Maximus the Confessor’s Opuscula Theologica et Polemica: Papers collected on the occasion of the Belgrade Colloquium on Saint Maximus, 3–4 February 2020. Turnhout: Brepols Publishers, 61–77.
  • Larchet, J.-C. (2011). Personne et nature: la Trinité-le Christ-l’homme: contributions aux dialogues interorthodoxe et interchrétien contemporains. Paris: Editions du Cerf:, стр. 207–395.
  • Loudovikos, N. (2011). Person instead of Grace and Dictated Otherness: John Zizioulas’ final theological position, The Heythrop Journal 52.4, 684–699.
  • Matić, Z. (2023). „I Have Not Met a More Profound and Intelligent Orthodox Theologian than Him”: John Zizioulas in the Letters of Holy Father Justin (Popović), Edinost in dialog Unity and Dialogue 78.1, 265–283.
  • Turcescu, L. (2002). „’Person’ versus ’Individual’, and Other Modern Misreadings of Gregory of Nyssa”. Modern Theology 18.4, 527–539.
  • Zizioulas, J. (1975). Human Capacity and Human lncapacity: A Theological Exploration of Personhood. Scottish Journal of Theology 28, 401–448.
  • Димитријевић, В. (2018). Од личности до маске: Зизјуласовштина против светосавља, Бања Лука: Романов.
  • Ђаковац, А. (2015), Личност и/или природа: Осврт на Ларшеову критику митрополита Јована Зизијуласа. Саборност 9, 57–81.
  • Ђаковац, А. (2020), Ричард од Светог Виктора: личност и постојање, Саборност 14, 95–114.
  • Ђаковац, А. (2021), Да ли је онтологија Кападокијских Отаца релациона? Ипостас као начин постојања (τρὁπος ἠπαρξεως) и однос (σχέσις). у: А. Јефтић, М. Кнежевић, Р. Кисић (ур.). Вера и мисао у вртлогу времена: међународни зборник радова у част митрополита Амфилохија (Радовића) и епископа Атанасија (Јевтића), Београд: Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Подгорица: Матица српска — Друштво чланова у Црној Гори, Фоча: Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки”, 387–407.
  • Ђаковац, А. 2007, Велики кападокијски оци и њихово богословље личности, Видослов, 42, 81–100.
  • Еко, У. (2001). Разговор о крају времена, Београд: Народна књига.
  • Зизијулас, Ј. (1985). Од маске до личности. Богословље, 1–2, 17–40.
  • Каран, Д. (2024). Пастирске рефлексије богословља митрополита Пеграмског Јована Зизијуласа. Црквене студије 21, 179–191.
  • Кнежевић, Р. А. (2022). Трагични парадокс благе вести: критички осврт на појам слободе као апсолутне онтолошке другости у делу Јована Зизјуласа, Црквене студије 19, 255–275.
  • Лазић, Р. (2002). Новаторско богословље митрополита Зизиуласа, Београд 2002.
  • Ларше, Ж.-К. (2008). Обесмишљавање брака и оправдавање хомосексуалности: логична последица идеологије митрополита Јована Зизјуласа, Црквене студије 15, 419–426.
  • Ларше, Ж.-К. (2015), Личност и природа. Ниш: Центар за црквене студије.
  • Милојков А. (2018). Личност и суштина у Тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина, (докторска дисертација), Београд: Православни богословски факултет.