XXI век – век услуга и услужног права (2020), стр. 353-369
АУТОР(И): Александра Павићевић
DOI: 10.46793/XXIv-11.353P
САЖЕТАК:
У раду се разматрају поједина доктринарно спорна питања у вези са обавезом лекара да обавести пацијента у циљу прибављања његовог пуноважног пристанка на предузимање медицински индикованог захвата. Предмет анализе у раду је регулатива овог института у домаћем праву (превасходно у Закону о правима пацијената, ЗПП), а предмет компаративне анализе су поједина европска и англосаксонска решења, у циљу формулисања предлога што адекватнијег одређења за домаћу регулативу de lege ferenda. Аутор у раду критички анализира доктрину „пристанка информисаног пацијента“; затим, опсег обавезе лекара да обавести пацијента; ограничења правила о обавезном информисању пацијента, а нарочито, тзв. „терапијску привилегију“. Аутор оцењује решење важећег ЗПП-а као свеобухватније од претходног и усклађеније са европским стандардима, којим је коначно призната превага права самоодређења пацијента у односу на принцип очувања пацијентове добробити. У раду су критички разматрани и услови за заснивање грађанскоправне одговорности лекара за штету причињену пацијенту ускраћивањем обавештења, а тиме и повредом његовог личног права самоодређења.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
обавеза лекара да обавести пацијента; право пацијента на самоодређење; пристанак информисаног пацијента; грађанскоправна одговорност лекара за штету