Гласник права 2 (2019), (стр. 37-50)
АУТОР: Зоран Чворовић
Е-АДРЕСА: zcvorovic@jura.kg.ac.rs
DOI: 10.46793/GP.1002.037C
САЖЕТАК:
У раду аутор анализира члан 181 Душановог законика о искључивом праву владара да суди у оним предметима који су се због фактичке заплетности конкретног случаја или постојања правне празнине преносили из редовних судова на владарев суд. У првом делу рада аутор представља ставове појединих најзначајнијих коментатора Душановог законика, који се међусобно разилазе у зависности од тога да ли установу из члана 181 Законика квалификују као релацију или апелацију. Ове тезе, као и садржај самог члана 181 Душановог законика, аутор осветљава из перспективе примене установе релације, као и сродних процесних установа, у првом реду супликације, у византијском праву и пракси царског суда у Византији. Пошто посредством релације владар присваја значајан део судске власти, пропис члана 181 Душановог законика се анализира поређењем са другим члановима Законика, који, с једне стране, шире, а с друге стране, сужавају могућности мешања владара у редовни ток судског поступка. О улози коју је владар имао у правосуђу према Душановом законику може објективно да се суди тек када се прописи Душановог законика о релацији и супликације упореде са сличним прописима у другим словенским правима. Стога се у раду пореде одговарајући прописи Душановог законика са прописима о релацији и супликацији московског и литванско-руског права.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
релација, супликација, Душанов законик, руско право, византијско право.