Načelna razmatranja o uslugama (2018) str. 247-259
AUTOR(I): Dragica Živojinović
DOI: 10.46793/XXIv-9.247Z
SAŽETAK:
Mogućnost čuvanja reproduktivnog materijala (reproduktivnih ćelija, tkiva i ranih embriona) i njihova docnija upotreba uz pomoć metoda humane asistirane prokreacije za izazivanje trudnoće i rođenje deteta, pomeraju granice fertilne sposobnosti pojedinca na vreme kada on više nije u životu. Budući da medicinska izvodljivost posthumnog začeća unosi revoluciju u doskorašnji koncept ljudskog reproduktivnog potencijala, predmet autorovog interesovanja u ovom radu je sagledavanje kako se savremena evropska i srpsko pravo odnose prema pitanju njegove dopuštenosti.
Nakon predstavljanja šta se podrazumeva pod posthumnom oplodnjom i zašto je ona predmet brojnih debata, autor nalazi da svega nekoliko evropskih zakonodavstava ima blagonaklon odnos prema ovoj mogućnosti, dok je većina zabranjuje ili se pak, o ovome ne izjašnjava. Analizirajući odredbe novog Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji koje se odnose na ovu tematiku, autor konstatuje da se srpsko pravo priklonilo stavu evropske većine – kod nas posthumna oplodnja nije dopuštena. U završnom delu rada autor iznosi argumente za i protiv ovakvog rešenja i zaključuje da pretežu oni koji dopuštenost posthumnog začeća ne čine opravdanim.
KLJUČNE REČI:
biomedicinski potpomognuta oplodnja, posthumno začeće, pravo na prokreaciju, najbolji interes deteta.