Начелна разматрања о услугама (2018) стр. 247-259
АУТОР(И): Драгица Живојиновић
DOI: 10.46793/XXIv-9.247Z
САЖЕТАК:
Могућност чувања репродуктивног материјала (репродуктивних ћелија, ткива и раних ембриона) и њихова доцнија употреба уз помоћ метода хумане асистиране прокреације за изазивање трудноће и рођење детета, померају границе фертилне способности појединца на време када он више није у животу. Будући да медицинска изводљивост постхумног зачећа уноси револуцију у доскорашњи концепт људског репродуктивног потенцијала, предмет ауторовог интересовања у овом раду је сагледавање како се савремена европска и српско право односе према питању његове допуштености.
Након представљања шта се подразумева под постхумном оплодњом и зашто је она предмет бројних дебата, аутор налази да свега неколико европских законодавстава има благонаклон однос према овој могућности, док је већина забрањује или се пак, о овоме не изјашњава. Анализирајући одредбе новог Закона о биомедицински потпомогнутој оплодњи које се односе на ову тематику, аутор констатује да се српско право приклонило ставу европске већине – код нас постхумна оплодња није допуштена. У завршном делу рада аутор износи аргументе за и против оваквог решења и закључује да претежу они који допуштеност постхумног зачећа не чине оправданим.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
биомедицински потпомогнута оплодња, постхумно зачеће, право на прокреацију, најбољи интерес детета.