Гласник права 2 (2020), (стр. 3-18)
АУТОР: Александра Павићевић
Е-АДРЕСА: apavicevic@jura.kg.ac.rs
DOI: 10.46793/GP.1102.03P
САЖЕТАК:
Коришћењем упоредноправног метода аутор у раду анализира фидуцијарни пренос својине у сврху обезбеђења у појединим регулативама европско- континенталне правне традиције, критички разматрајући и ставове судске праксе и доктрине. Циљ рада је формулисање одговора на питање сврсисходности овог института за будуће српско право, јер у позитивном није регулисан, док јесте у неким европским регулативама, нарочито у земљама у нашем окружењу. Преднацртом Грађанског законика Србије овај институт није регулисан, али јесте Нацртом законика о својини и другим стварним правима. У ситуацији планираног реформисања домаћег права реалног обезбеђења потраживања, а у контексту трајуће хармонизације законских решења на нивоу Европске заједнице, аутор закључује да је овај институт вишеструко користан за српско право де леге ференда. Њиме би се проширила палета права реалног обезбеђења, јер он функционално превазилази оквире залоге, задовољавајући легитимне интересе фидуцијара и фидуцијанта на специфичан, обострано жељен, а законити начин.
КЉУЧНЕ РЕЧИ:
реално обезбеђењe потраживања; фидуцијарни пренос својине у сврху обезбеђења; подељена својина.